Divno je kada polaznici škole u jednom trenutku instinktivno počnu pravilno upravljati brodom. Moja privilegija je da im u tome pomognem i da doživim kada se to dogodi
Foto: sailosophy.com
Nema me. Mobitel mi je stišan, ne odgovaram na mejlove, ne provjeravam fejsbuk. Ne javljam se prijateljima, jedva da se čujem i s obitelji. Ne postojim u ‘stvarnom’ svijetu. Ali me itekako ima i itekako postojim – na moru. A ono je apsolutno i traži te cijelog. Tako te i prihvaća. U potpunosti. I tek kada mu se potpuno predaš, daje neizrecivo mnogo. Da sišeš život s njegovog samog izvora. Moćna je to droga.
Jedino moćnije od toga je izraz na licima ljudi kada im se, nakon početnih dva, tri dana nesnalaženja pa i straha na jedrilici, otvori sva ljepota i jednostavnost jedrenja. I kada gotovo instinktivno, bez previše razmišljanja, počnu pravilno upravljati brodom. Kao da, nakon mnogo muke, izađu iz čahure i prvi puta slobodno zamahnu krilima. Toga u teoriji jedrenja nema niti im to mogu objasniti, ma koliko se trudio. To, jednostavno, moraju osjetiti.
Moja privilegija je da im u tome pomognem. I da to imam priliku doživjeti kada se dogodi. A svatko je drugačiji i ima svoj ritam. Što i od mene zahtijeva prilagodbu svakome ponaosob. Za sada mi ide odlično. I zato obožavam biti instruktor jedrenja u školi jedrenja ANA. Kada sam se prošle godine intenzivno počeo baviti jedrenjem, nisam ni slutio da ću nakon samo godinu dana ja biti taj koji će ljudima prenositi tu ‘ovisnost’. Prošao sam ni sam ne znam koliko tečajeva u ANA-i i pročitao brdo literature o jedrenju, ali nekako mi je uvijek falilo još znanja i još iskustva.
Sada, nakon prvih nekoliko odrađenih tečajeva kao instruktor, mogu reći da se to pokazalo točnim. Ne mislim pritom da sam bio nespreman ili da sam napravio neku veliku grešku. Ne. Bilo je to sjajno iskustvo, a i polaznici su bili zadovoljni. Točnim se, naime, pokazalo to da ću jedrenje, bez obzira na sve prikupljeno znanje i iskustvo, učiti cijeli život i da će mi uvijek faliti još. A mnogo puta sam, od iskusnijih, čuo da najviše naučiš kad kreneš sam. I to se također pokazalo istinitim. Trebalo je, dakle, probiti led.
Pa kad već sam nisam bio sasvim siguran, tu su bili moj mentor i još mnogo toga, ukratko alfa i omega ANA-ine baze u Jezerima, Živko Matutinović, bez čije podrške i ‘amena’ se sve ovo o čemu pišem ne bi ni dogodilo i direktor ANA-e, Gordan Smadilo, koji mi je od početka davao pravi vjetar u jedra. Oni su bili sigurni da ja to mogu. A ono čega sam, unatoč sumnjama, bio itekako svjestan bilo je da kada jednom preuzmem odgovornost za posadu i brod i k tome ‘potpišem’ da ću provesti program škole, nema natrag. Bila je to ona situacija – ili jesi, ili nisi.
Jedrenje, naime, ne trpi predomišljanje, ni bilo kakve izljeve. Kako je ispravno zaključio jedan polaznik – jedrenje je digitalno, ili je jedinica, ili nula. Dodao bih samo da nekada i taj izbor može biti preširok. Jer, koliko god ti u određenoj situaciji bilo teško moraš, i to najčešće brzo, donijeti odluku. I, naravno, bolje ti je da je dobra. Ne mogu reći da nije bilo nekih nespretnosti i nesnalaženja, kao i stresa, ali odluke su bile dobre, a prava potvrda je stigla negdje treći dan prvog tečaja iz usta polaznice: “Ja sam u svakoj situaciji mirna i bezbrižna jer si ti tu. I uvijek si tako smiren”. Jedva sam se suzdržao da mi se osmjeh ne razlije po licu i da ne urliknem: “To te ja pitam!”.
No, kao što rekoh, jedrenje ne trpi izljeve. Dodao bih da mi to uopće nije ‘dignulo’ ego, nego dalo pravu dozu samopouzdanja, ali istovremeno i poštovanja prema moru i elementima. Svaki novi dan je sve to samo učvrstio, odluke su bile brže i sigurnije, a vidik se neslućeno širio. Kako sam ‘zelen’ imao sam potrebu o svemu tome razgovarati s nekim iskusnijim, ali za to nije bilo vremena ni prilike. A onda sam se, dan nakon posljednjeg tečaja, nakratko našao nasamo sa Živkom. Koji je samo rekao: “Bilo je dobro i ljudi su bili zadovoljni”. U tu kratku rečenicu stalo je sve o čemu sam htio razgovarati. A shvatio sam i zašto Živko nije čovjek od previše riječi. Jer, iako se ovdje iz petnih žila trudim to učiniti, to se ne može opisati. To se mora probati.
Tekst Tomislava Bradića objavljen je na njegovom blogu www.sailosophy.com
