Znate one knjige kad ste bili mali, „Hajdi na planini“, „Hajdi na selu“.. e ovo van je takova storija..
Lito je bilo berićetno! Došli ovi turisti, Nijemci, Česi, konvertibilni Slovenci, a nisu za baciti ni Slovaki i ovi Mađari ča ih ne moreš razumiti tebe Boga. Sve ča se moglo iznajmiti se iznajmilo. Da je bilo imati štalu sa tovarom, bila bi i ona pošla u afit.
A ča ću reći, nacipalo se eurića na sve strane. Počeja san ih trpati u štramac ali već su počeli ispadali vanka i onda san u duhu dobre navike rvatskog čovika počeja tražiti način kako ih sve potrošiti, šašinati, učiniti u papar, da mi slučajno ne uvate tufinu u kući.
Znate svitu moj kako to gre, na kraju sezone od turisti se broju mrtvi i onda triba pod hitno kupiti kakvu sirotinju od kućice na tri kata, stan u Metropoli ili bar auto ča mu se cina piše bar sa šest brojeva.
Kako mi je kuće i piturivanja puna kapa, to san odma prekriži, od pustih auti koji gustaju ka raketa za na Mars mi je slabo, naročita kad takvi služu samo za pojti na kafu u kafić iza kantuna ili za kupiti spizu u lokalnon trgovačkon lancu kojemu ovdi sada neću činiti reklamu.
Ostalo mi je još da od tih pustih šoldov kupin stan u Metropoli.
Vi, judi ča me znate bar malo, znate i to ča ja mislin o tome triba li meni stan u Metropoli i koliko ću ja u tome stanu učiniti noćenja. Kad smo kod toga, mislin da je veći broj noćenja turkmenistanskih turistov učinjen ovo lito u našen mistu nego ča ću ja doživotno učiniti u Metropoli.
Da se razumimo, lipi moji, neman ja ništa protivu njih gori, osim možda malo protivu ovih doguznika ča se vozu u crnin autiman pod rotacijon, ma u naš glavni grad gren samo unda kad je teška potriba u pitanju. To ukjučuje i situacije kad dobijen direktivu od viših instanci, tj. od vajf, ča oće reći moje žene.
Inšoma dela šoma, kako god bilo da bilo, i ta ideja o kupnji stana u Metropoli je odbačena ulaganjem prava veta od moje peršone osobno i personalno.
Daklen, tribalo je najti di potrošiti šolde na neki drugi, puno lipji način.
Zasvitlilo mi je čin san iz auta vidi reklamu za onaj sajam u Biogradu ča je na moru. Tamo će se sigurno najti kus broda za mene, tj. da se ispravin, kus broda sa idron za mene i moje potribe.
Ako šoldov i ne bude dovoljno za kupiti neki baš glanc novi uradak, sve kontan, najti će se neki polovni, ne previše polovni, onako, taman za moju potribu.
Skupi san komisiju od dva kunpanja i uputili smo se put doli, ča oće reći u taj Beograd na moru.
Odma čin su došli po mene isprid kuće, reko san in da idemo doli u njegovon autu jer da ću učiniti veliki trošak i kupiti brod pa zbog toga sada triban početi štednju i restrikciju dok se ta operacija ne završi.
Je, kad je već auto bilo njegovo, moje je bilo da kupin karte za ulazak na to čudo od sajma.
Gleda san na televiziji nike slike iz onoga vraga drona, sve je puno brodov, sve je puno brodov na idra, ni vraga da se neće najti jedan baš za mene.
Čin smo prošli portu i mahnuli oniman hostesama, proletili smo kroz butige od robe i trliša, motore i pasarele nisan ni pogleda, samo su mi misli hodile put broda, broda sa idrima od deset metri.
Već ozgor vidim da su tote svi ča nekog vraga vride , svi fabrikanti i svi trgovci ovoga svita i Europe.
Dok san se probija kroz gužvu i sta u redu kod prvoga toga svickog fabrikanta iz Francuske nešto mi je bilo sumnjivo. Na rivi dokle god se vidi u daljinu ne vidin niti jedan mali brodić, ništa ispod 15 metri ne pliva u ton portu. Majketi, svaki je ka nosač aviona. Samo in fali onaj komandni most i onaj čovik u điletu ča svitli i maše koji će avion uzletiti a koji će šoto, na pistu. Nešto mi govori da to baš i nisu modeli za moj žep. A za pravo, da se i isprsin i dojden u Klub, svi bi umrli o jubomore i sigurno bi mi namjerno pasarelon zarizali bandu, onako, ka slučajno se dogodilo.
Bonžur, govorin ja ka svicki čovik ovome iz Francuske, imate li vi vode koji brodić na idra za normalan svit, onako, fameju, mene, rečimo na primjer , moju ćer u razvoju koja čudov voli more i jedrenje, moju zakonitu i našega pasa kojega nemamo kome ostaviti kad idemo na đitu pa je i on član naroda.
I još sam mu reko da ne mora biti nov, da ću ja prihvatiti i neki ka malo korišten, samo da je dobar i da lipo idri.
Govori meni čovik, taj brko iz Francuske, da temporeri nemo ništa za deliveri ma da ako stanen u red od narudžbi da bi već za dvi godine mogo dojti do svoga broda. Za neku siću od dvistoijadi eurića, konvertibilnih. Plus PDV, jer da mi je to zaboravi reći.
Lipo sam mu reko, da mu puno fala, ma da mi je to malo ka puno.. čekati !!
Uvati san zraka i poša deset metri dalje di su svoju štaciju imali ovi naši najdraži susidi, Slovenci.
Njihov mi je brod ionaku uvik bi najdraži, sve mislin u sebi, sigurno će oni najti čakod za mene, ipak smo mi do skoro bili braća u istoj državi.
Na štandu je bila neka Špela, imala je pjegice ko ona Hajdi iz priče i govorila je skroz dobro ingleški.
Rekla mi je da ovi više ništa manje od četrnaest metri ne činu a i da ono ča bi ja hti kupiti već odavno nema nigdi. I još mi je rekla da se kod njih ne čeka baš puno na te nove brode, da bi mi mogla urediti da u proliće 2025 iman novi brod u portu za pišljivih po miljuna eurića +pdv.
Pošo sa dalje, tamo su ovi Švabe. Je da ih ne volin, ma isto nihova auto vozin. Njihove fabrike sigurno nisu stale..
Majko moja, opet isto.. govore mi da in iskrcan vagun šoldi i da dojden pitati za brod za jedno tri-četri godinice, da će do tada učiniti jednoga, skoro ka novoga.
Kad san ih pita za jednoga rabljenoga, od deset metri, skoro su umrli od smiha!!!
Da ča će mi ta šešula od tako maloga broda, da to ni niti za činiti đite u portu a ne za parade preko lita i da se samo sramotin ča ih to i pitan.
Malo mi se ka zaškurilo, zacrnilo prid očiman. Vidin ja da neće ništa biti od novog broda, a boga mi, ni za kruto rabljenog da ja neman šoldi.
Ništa, kad je već tako, demonstrativno san poša ća sa tog čuda od sajma i to drito u kafić.
Dok san ispija drugi pelinkovac po redu, odma me prosvitlilo kako ću rišiti svoj problem u kratkon roku. U ruku san uzeja onaj prokleti Ajfon, spojija se na onaj vrag od Buking.kom i otvorija svoju stranicu od imovine za najam.
Sve san cine odma diga za najmanje četristo posto sa naglaskon na : Slovence, njima 450 posto, Nijemce 520 posto, Francuze 480 posto. Talijanci ionako ne prodaju nama jedrilice, a nema ih ni viditi priko lita.. drugima sam svima diga cinu afita za 400 posto. Okruglo, da se ne sramotin!
Sve se mislin, nećete vi mene zajebati. Sad san i ja diga cine, pa ćemo viditi čija mater crnu vunu prede!!!
Živi bili i vidimo se dogodine !!!
Šime Pitur
